Παρασκευή, 6 Μαρτίου 2020

10. Sveta Gora - nebeski grad: Novo srednjovekovlje / 10. Άγιον Όρος - Ουράνια πόλη. Ο νέος Μεσαίωνας


Deseta epizoda dokumentarnog serijala Sveta Gora: nebeski grad govori o uticaju atonskog duhovnog nasleđa na modernu (srpsku) kulturu i književnost.

Το δέκατο επεισόδιο της σειράς αναφέρεται στον αντίκτυπο της πνευματικής κληρονομιάς του Αγίου Όρους στον σύγχρονο σερβικό πολιτισμό και λογοτεχνία.

Deseta epizoda dokumentarnog serijala Sveta Gora: nebeski grad govori o uticaju atonskog duhovnog nasleđa na modernu (srpsku) kulturu i književnost.

 Već u 17. veku dolazi do iscrpljivanja idejnosti i estetike srednjovekovne epohe, što u srpskoj kulturi vrhuni pobedom Vukove jezičke reforme. Sekularni duh moderne Evrope, obeležen idejama francuskog prosvetiteljstva, zahvata sve balkanske narode, unoseći diskontinuitet sa tradicijom (vizantijskog) srednjeg veka. No, taj diskontinuitet nije označavao potpuni prekid: 1782. godine, zahvaljujući Makariju Notarasu i Nikodimu Svetogorcu, u Veneciji je objavljen zbornik isihastičkih tekstova  pod nazivom Dobrotoljublje, a koji će obnoviti interesovanje za mističku tradiciju hrišćanskog Istoka. U okvirima srpske kulture oživljavanje i reaktuelizacija srednjovekovlja odigravali su se različitim putevima, a primetni su već početkom 20. veka u delima takvih autora kakvi su Jovan Dučić, Milan Rakić, Stanislav Vinaver, Milutin Bojić, Momčilo Nastasijević, i drugi. Uprkos modernističkom talasu, koji je doneo dodatni zov sekularizma u čovekovu duhovnu situaciju, ispostavilo se da je ocena po kojoj je naša srednjovekovna književnost tek "bolesna crkvena romantika" (Skerlić) neopravdana te da u srpskoj književnosti srednjeg veka postoje zasadi koji će svoje izdanke naći čak i u ateističkoj Jugoslaviji druge polovine 20. veka.

er, upravo se tada, potpuno neočekivano, javlja jedna generacija pisaca, pesnika i duhovnih delatnika koji se okreću svetogorskim i uopšte srednjovekovnim korenima srpske kulture. U delima autora kao što su Vasko Popa, Ivan V. Lalić, Miodrag Pavlović, i mnogi drugi, toposi srednjovekovne književnosti posmatraju se kao neodvojivi deo srpske tradicije, a okretanje Svetom Savi, Hilandaru, Vizantiji i srpskom srednjem veku postaje sve češći izvor pesničkog nadahnuća. U pesničkom iskustvu tog perioda prepliću se činjenice sekularnog i činjenice religijskog iskustva, a na eliotovskom tragu dolazi do svojevrsne reakutelizacije tradicije. Sveta Gora se ne priziva tek kao kulturno-istorijski simbol, već kao živa duhovnost sa kojom možemo stupiti u dijalog i iz koje možemo učiti.

Prevodom Dobrotoljublja na engleski jezik, a čije je izdanje omogućeno upravo angažmanom T. S. Eliota, svetogorska duhovnost postaje dostupna i zapadnom svetu. Džon Selindžer piše knjigu Freni i Zui, u kojoj se diskutuje o upražnjavanju Isusove molitve, dok Džon Tavener sa islandskom pevačicom Bjork snima pesmu koja predstavlja inkantaciju Isusovog imena.

Sve nam to dopušta da epohu o kojoj je reč označimo terminom "novo srednjovekovlje" (Berđajev), a pod kojim se podrzumeva razdoblje kada se završava kretanje od Boga i počinje kretanje ka Bogu. Srpska kultura je, drugim rečima, reaktuelizujući svoje srednjovekovne topose pratila globalne tokove, ali ne kao kultura oponašanja, već u prvom redu kao kultura primenjivanja, to jest stvaralačkog uobličavanja.

Učestvuju: prof. dr Mikonja Knežević, prof. dr Milo Lompar, mr Milorad Durutović, dr Marko Radulović, prof. dr Vladeta Janković.

Urednik serijala: prof. dr Mikonja Knežević
Scenarista: Nemanja Nikolić
Montaža: Rajko Ristanović
Narator: Andrija MiloševićRadio televizija Srbije